Imovina vodećih srpskih tajkuna ravna trećini BDP -a Srbije

Bogatstvo nekolicine vodećih srpskih tajkuna, prema nezvaničnim procenama, iznosi 31,5 milijardi evra, što je bezmalo trećina prošlogodišnjeg bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije.
Domaći i regionalni mediji su ove sedmice preneli da je ubedljivo nabogatiji srpski tajkun trenutno Milan Janković, alijas Filip Cepter, sa procenjenom vrednošću imovine od četiri milijarde evra.
Nekadašnji, kratkotrajni, potpredsednik srpske vlade, a kasnije “biznismen u naglom usponu” – Miroslav Mišković – raspolaže imovinom koja se procenjuje na oko dve milijarde evra, dok se za još jednog, sada odbeglog, srpskog tajkuna – Bogoljuba Karića – tvrdi da je “težak” oko milijardu evra.

Visoko kotiraju, na listi najvećih srpskih bogataša, takođe i Petar Matić sa 700 miliona evra, na koliko se procenjuje i imovina ” glavnog bosa duvanskog šverca na prostoru Balkana” Stanka Subotića – Caneta.
U društvu najimućnijih su, pored njih, i Milan Beko, “kralj šećera” Miodrag Kostić – Kole, zatim vlasnik više velikih domaćih poljoprivredno – prehrambenih preduzeća Predrag Ranković – Peconi, čije bogastvo se ceni na 300 do 500 miliona evra, kao i nekolicina drugih, nešto “siromašnijih” tajkuna.
Navedena grupa vodećih srpskih tajkuna, koja je svoje početno bogatstvo stekla u prošloj i uglavnom uvećala u ovoj deceniji, predstavlja, ustvari, tipičan obrazac “uspešnih poslovnih ljudi”, kakvi su u toku protekle dve decenje “nicali” ne samo u našoj, već i u svim drugim takozvanim tranzicionim zemljama, nakon njihovog naglog prelaska sa dirigovane socijalističke na tržišnu privredu.
Kada se, u slučaju imovine naših tajkuna, podvede crta” i sve “sabere i oduzme” proizilazi da samo desetak takvih bogataša sada raspolaže kapitalom u vrednosti od oko 30 procenata BDP – a Srbije 2009. Reč je, doduše o ne -zvaničnim podacima.
U Rusiji, čiji je BDP prošle godine procenjen na više od dva biliona (hiljade milijardi) dolara, imovina stotinak najbogatijih ljudi – za koje domaća javnost uvereno tvrdi da su kapital stekli isključivo na osnovu “pljačkaške privatizacije početkom devedestih godina” – takođe obuhvata oko trećine vrednosti prošlogodišnjeg ruskog BDP -a, a slično je i u većini drugih istočnoevroskih zemalja.
U vodećim zapadnim zemljama, uključjući i SAD, Japan i druge svetske ekonomske sile, udeo imovine najvećih bogataša u BDP – u njihovih država je osetno manji i dostiže, uglavnom, od pet do sedam odsto.

Ukoliko se izuzme Cepter, koji je svoj prvobitni biznis ostvario u Švajcarskoj i nekim drugim zapadnoevropskim zemljama, proizvodeći i prodajući kvalitetno posuđe i neku drugu robu, svi ostali srpski tajkuni su karijeru uglavnom napravili na domaćem terenu, uz tesnu saradnju, a često i nesebičnu pomoć, lokalnih političkih moćnika.
Karić je, na primer, godinama važio za “poverljivog biznismena Slobodana Miloševića”, dok se poslovni uspon Miškovića takođe usko vezuje za nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije.
Smatra se, na primer, da je Karić iskoristio svoje političke veze u vrhu vlasti za razvoj biznisa još u vreme postojanja bivše SFRJ, ali je pravi procvat usledio nakon sloma nekadašnje SFRJ, posebno u vreme razarajuće hiperinflacije u Srbiji i nakon što je uz direktnu asistenciju vrha političke vlasti (S. Miloševića) osnovao veoma lukrativno preduzeće mobilne telefonije i tako osigurao ogroman prihod i zaradu.
Mišković je kao “uspešan direktor” kruševačkog preduzeća “Župa” došao na mesto potpredsednika sropske vlade 1990, ali se na toj funkciji zadržao svega šest meseci, da bi, sa partnerima, osnovao svoj prvi trgovinski lanac, koji je do kraja Miloševićeve ere (5. oktobra 2000), prilično ojačao i, kasnije, prerastao u pravu poslovnu imperiju, u okviru “krovne” kompanije “Delta”.
Mnogi su očekivali “sumrak” domaćih tajkuna nakon petooktobarskih promena u Srbiji, ali se pokazalo da su oni spremno dočekali novo doba i lako se, nakon što su neki od njih poput Karića platili takozvani porez na ekstra-profit, uklopili u ekonomsko – pravni model stvoren u post – Miloševićevoj Srbiji.
Tako je, na primer, Kostić dobio najpre gazdovanja u tri “propale” domaće šećerane za sumu od “okruglo” devet evra i već prve godine u tim firmama ostvario popriličnu dobit.
Ostali naši tajkuni su takođe dobro prolazili u “otvorenoj tržišnoj utakmici” kupujući “levo” i “desno” velika i mala preduzeća, placeve i ogromne komplekse obradivog zemljišta ili atraktivnog poslovnog prostora u Beogradu i drugim lokacijama širom Srbije, ne retko po drastično nižim cenama od tržišnih.
Mnoge od takvih “prihvatizacija” su osporene, neke su i sudski poništene, a u poslednje vreme se “rešavaju” i na drugačiji način.
Hapšenje bivšeg vlasnika Meridijen banke Tomislava Đorđevića ostavlja nadu da “dobitnike tranzicije”, dakako nelegalne, neće mimoići pravda.

Be the first to comment

Leave a Reply