Potrebno a nepotpuno, čemu služi đačko osiguranje?

Važno je znati da đačko osiguranje nije obavezno. Oni koji ga plaćaju obično i ne znaju šta ono obuhvata ni kada mogu da zatraže nadoknadu. Loše strane polise, uglavnom upoznaju kada se dete povredi.
Klizav pod, proklizavanje i polomljena dva zube. Sve to u hodniku škole. Roditelji koji plaćaju đačko osiguranje oko 250 dinara godišnje, očekivali su naknadu štete oko 1.000 dinara.
Pripremila Tamara Tankosić
“Stiglo je obaveštenje od osiguravajuće kuće da je naknada štete odbijena zato što su deca osigurana samo od trajnog invaliditeta ili smrti. U razgovoru sa nekim osiguravajućim kućima saznala sam da se trajnim invaliditetom smatra izbijanje zuba iz korena”, priča majka jednaestogodišnje učenice.
Potpuno drugačije iskustvo ima Olivera Majdič, čiji se sin povredio na zimskom raspustu. Obratila se osiguravajućoj kući s kojom je škola sklopila ugovor po kome su deca osigurana 24 sata preko cele godine.
“Platili smo na godišnjem nivou oko 300 dinara, a za prelom prsta šake leve dobili smo 4.500 dinara”, kaže Olivera Majdič iz Udruženja “Roditelj”.
osiguranje dece skoleOsiguravajuće kuće danas nisu bile raspoložene za razgovor. O tome s kojom osiguravajućom kućom će škola zaključiti ugovor, svake školske godine odluku bi trebalo da donese savet roditelja.
“Često ta odluka bude donesena na nivou uprave škole, a onda na savetu roditelja bude potvrđena. Znači dobije se samo saglasnost saveta roditelja koji kažu: ‘dobro ako vi mislite da je to najbolje, mi se slažemo’. Roditelji retko kad i znaju šta su potpisali”, ističe Olivera Majdič.
Zato i ne čudi što većina roditelja ne zna šta je obuhvaćeno đačkim osiguranjem koje plaća. Od direktora škole traže da pročitaju polisu tek kada su nezadovoljni odgovorom osiguravajuće kuće. Često se događa da je tada detaljnije pročita i on.
“U ovom trenutku bih morao tačno da pogledam šta piše u polisi, najčešće su to povrede preloma ruke, noge, neke posekotine, ako ima nekog boravka u bolnici, naplaćuju se bolnički dani, manje više su ponude tih osiguravajućih kuća slične. Naša iskustva su vrlo pozitivna”, napominje direktor OŠ “Drinka Pavlović” Uroš Momčilović.
U proseku u jednoj školi naplatu osiguranja godišnje zatraži manje od desetoro dece.