Srpska birokratija, šampion! Umreti u procedurama

Umreti u procedurama
Preživeo: Marko Lasi

Photo: Stock

Tragikomedija u šest činova sa hepi endom o tome kako se brzo i lako uvoze polovna kola u zemlju Srbiju. Spram ovog slučaja, avantura Petra Lukovića u Findomestic banci izgleda kao duhovni odmor

Photo: Stock

Čin prvi. Mesto: Luka Beograd, kancelarija špeditera. Lica: Špediter (Š), Ja (J). Špediter je prisan neki čovek. Jeste da je mlađi od mene, i jeste da sam mu klijent, al’ prirodno je da smo na „ti”. Traži dokumenta za kola koja želim da uvezem. Pružam saobraćajnu, servisnu knjižicu, ličnu kartu.

Š: Koliko je prešao?

J: 57.000 kilometara.

Š: Aha, moraćemo da uništimo servisnu knjižicu.

J: Zašto?!?

Š: Stavićemo da je prešao 157.000. Zbog carine!

To „zbog carine” nisam razumeo.

J: Neka, neka, samo vi ne dirajte servisnu knjižicu.

Š: Pa dobro, ako baš hoćeš da platiš više.

U Srbiji je izraz neizmerne gluposti platiti koliko je propisano. Ipak, idemo sa pravom kilometražom, pa nek’ košta šta košta. Špediter otvara knjigu sa tabelama. Udara po digitronu.

Š: Će te izađe sedam i po hiljada evra.

Još sam dobro prošao. To je samo trećina neto vrednosti novog auta. A da ipak dodam dve hiljade i kupim isti takav nov auto u Delti? Al’ cimanje je to, kako da prodam ovaj polovni u Srbiji, sa stranim tablama? Kako da ga prodam i u inostranstvu kad je redovno servisiran ovde, ko će da poveruje da je to ok? Ko će Srbinu da veruje da nije štelovao kilometražu? Svi mi plaćamo ceh srpskih muljavina i propale države, ‘vako il’ onako. Ciga u susednoj kancelariji je u većoj dilemi – mora da plati preko osam hiljada. Kaže da ga je ceo auto u Nemačkoj koštao manje od carine. Tako piše u tabelama, teše ga u špediciji.

Špediter mi objašnjava naredni korak. Moram u Institut za standardizaciju da overe da je motor Euro 3 standarda. Da li znam gde je to? Nemam pojma. Zapisuje adresu na papiriću, negde je na Banovom Brdu. Pomislim koliko sam srećan te živim u Beogradu. Šta li rade oni koji žive u Vranju, moraju li i oni u taj Institut? Ma, briga me za njih, daj da obavim ovo moje što pre. Popunjava neki formular, udara pečat, hefta kopiju lične karte i saobraćajne. To da nosim u Institut. Doviđenja, prijatno.

Čin drugi. Mesto: Institut za standardizaciju. Lica: Službenica (S), Portir (P), Ja (J).

Nije mi baš jasno čemu to Euro 3 uverenje služi. Nemački je auto, manje od dve godine star, sigurno zadovoljava stroge srpske standarde. Doduše, kupljen je u Rumuniji. Rumunima se izgleda ne da verovati. Portir me upućuje na pisarnicu. Moram da požurim, stranke primaju do 14 časova, još samo 15 minuta. Sreća te nije gužva. Znojavim rukama, ushićen, pružam papirčine službenici.

S: A kamo je uplatnica?

Photo: Stock

Ah, uplatnica… Naravno da mora da se plati. I naravno da državne institucije nemaju fiskalne kase, već se mora u banku. Zašto bi država poštovala sopstvene direktive? Zašto narod da ne maltretira kad joj se već može? A narod poslušan, šta će jadan… Bar mi imamo vremena za gubljenje, i para za plaćanje raznih provizija bankama i poštama. Nije država tu radi nas, već obratno! Lepo reče Njegoš – pučina je stoka jedna grdna, dobre duše kad im leđa puču! Srećom, pošta je iza ćoška: 150 dinara plus 15 jednako 165 dinara, nije mnogo. Vraćam se službenici.

S: A kamo popunjen zahtev?

Pa zar i toga ima? Idem do portira, ljubazno me upućuje do stola sa zahtevima. Nemam olovku, ali eno jedne kod portira.

J: Možete li da mi pozajmite hemijsku?

P: Šta je? Imaš pet hiljada evra za kola, a nemaš za hemijsku!

Nije šala, zaista ne da olovku, neumoljiv je. Trčim do trafike, pružam 15 dinara, dobijam hemijsku. Nazad u Institut. U formularu popunjavam podatke sa saobraćajne dozvole, čija je fotokopija u dokumentima koje prilažem. Valjda je to sve što mi treba.

S: A gde je kupoprodajni ugovor?

Da, to je zaista na spisku potrebne dokumentacije, koji mi tek sad daje. Ali kako je to povezano sa Euro 3 potvrdom? Objašnjavam da je auto već registrovan na mene, da ga vozim po Beogradu, da želim samo da zamenim rumunske za BG table. Tajac. Neka cerebralna aktivnost se ipak odvija. Verovatno razmišlja da li da traži da potpišem kupoprodajni ugovor sa samim sobom. Ipak, uzima dokumentaciju, izdaje broj predmeta. Procedura traje dvadesetak dana, kaže. Špediter me bio upozorio da „podmazivanje” skraćuje proces samo na dan-dva. Svejedno, ni sam ne znam kako bih izveo to podmazivanje. Odlazim srećan jer sam obavio veliki posao! Jeste, izgubio sam pola dana, ali sam bar nešto korisno uradio. Počinjem da sumnjam da ipak nisam možda s onu stranu ludila; jadan li je čovek koga državni aparat tera da bude srećan zato što je udovoljio nasumičnim procedurama.

Photo: Stock

Kasnije tog dana iz znatiželje čitam spisak potrebne dokumentacije za Euro 3 uverenje. Saobraćajna (kopiju priložio); lična karta (kopiju priložio); pismo špeditera (priložio); ugovor (ne treba, valjda); zahtev (popunio); potvrda… Ček’, ček’, kakva sad potvrda? Očima da ne poverujem! Da bi Institut izdao potvrdu da se radi o Euro 3 motoru. oni traže sledeće: potvrdu proizvođača da se radi o Euro 3 motoru! Naglašavaju, helpfully, da se radi o takozvanoj „COC” potvrdi. To mi službenica nije tražila. Valjda nije previdela taj detalj? Da je ovo normalna zemlja pojavio bih se na šalteru instituta sa brojem šasije i 150 izgužvanih dinara. I ničim više. Moram da prestanem da mislim, samo sebe unesrećujem, ipak živim u Srbiji. Ćuti i plivaj, al’ ne talasaj!

Čin treći. Mesto: Granični prelaz Batrovci. Lica: Carinik (C), Ja (J).

Euro 3 potvrda dobijena. Špediter me šalje na carinski punkt Batrovci, na prelazu za Hrvatsku. Em je blizu, em je autoput. Prolazim silne znake skretanja za Čačak, tu metropolu u koju vode svi putevi iz Beograda. Sve je manje saobraćaja, kao da prelaz vodi pravo u provaliju. Izlazim iz Srbije, zaokret u ničijoj zemlji, ulazak na terminal za robu (izašao iz zemlje kao rob, vraćam se kao roba). Šalju me kod graničnog špeditera (cena 5.200 dinara), potom plaćanje administrativne takse (350 dinara plus 10 dinara za Vojvođansku banku), pa na carinu.

Carina je u šupi. A u šupi Turci, Česi, Hrvati, Srbi, pa i jedan Jermenin. Pod miškama im formulari, čekaju poziv carinika. Navikli se vozači na procedure, na svakih nekoliko stotina kilometara kroz Balkan je ista priča, verovatno. Posle sat vremena red je došao i na mene. Ulazim u kancelariju, kaže carinik da mora da proveri kilometražu i broj šasije. Ustajemo.

C: Oš ostat za kafu?

Pokazuje polupopijenu kafu na stolu. Malo mi čudan taj gest, nisam očekivao takvu ljubaznost, ali se meni ipak žuri kući. Ko će sad da čeka da nam donesu kafu…

J: Ne hvala!

Dolazimo do kola. Zapisuje potrebne brojeve, vraćamo se u kancelariju. Pruža mi formulare.

C: Nisi ostavio za kafu…

Ponovo pokazuje na kafu. U tom trenutku pali mi se lampica za mozak. O tome je dakle bila reč! Ostavljam 100 dinara, valjda je dovoljno.

C: Dobro, dobro, nije trebalo…

Bilans dana: špediter – dinara 5.200; putarina – 1.000; benzin 1.000; taksa – 350; kafa – 100; banka – 10. Još jedan izgubljen dan – neprocenjivo.

Čin četvrti. Mesto: Automehaničar. Lica: Mehaničar (M), Ja (J).

Sledeći korak je dobijanje potvrde ovlašćenog tehničkog lica (automehaničara) o broju šasije i motora. Mala digresija: kako sam već dobio potvrdu da se radi o Euro 3 motoru (po osnovu broja šasije) pitam se sad zbog čega ih (zlobni državni aparat) uopšte interesuje broj motora? Pretpostavimo da je i taj broj interesantan. Ali zašto onda izdaju Euro 3 potvrdu po osnovu broja šasije? I zašto ponovo proveravaju broj šasije koji je carinik već očitao? Elem, komplikacije nastaju već u prvom automehaničarskom koraku. Nakon čačkanja po motoru od deset minuta mehaničar je zabrinut.

Photo: Stock

M: Ne mogu da nađem broj motora.

J: Ne znam šta da vam kažem.

M: Znam gde je otprilike al’ ne mogu mu priđem.

Savetuje me da odem do ovlašćenog servisa pa nek oni pogledaju. To i činim. Ovlašćeni servis zapisuje broj, vraćam se mehaničaru.

M: Jel’ sigurno ovaj broj?

J: Pa tako su zapisali.

M: Ali mi ga nismo videli.

Očigledno je ovo scena iz Alise u zemlji čuda. Ili iz Kvake 22, još nisam siguran. U svakom slučaju, Kafka bi uživao. Ipak izdaje potvrdu. Cijena prava sitnica: 1.100 dinara za čitanje dvadesetak brojki i slova. Sa tim papirom pravo na carinu, kao i sa uplatnicom za skoro 600.000 dinara poreza, dažbina, nameta i lopovluka. Posle dva dana dobijam carinsku potvrdu i plaćam špediterske usluge (300 eura). Opet kod mehaničara na tehnički pregled. Sve je u redu, a ja lakši za još 1.100 dinara. Sad imam sva dokumenta za MUP i registraciju kola. Svetlost na kraju tunela se nazire. Žestoko sam uzbuđen!

Čin peti. Mesto: MUP, Zemun. Lica: Mnogobrojna. Između ostalih: Službenica (S) i Ja (J).

MUP se otvara u 8:30 ujutru. Poslednja prepreka. Već zamišljam glanc nove tablice, sanjao sam ih prethodnu noć. Rekoše mi da je za registraciju kola uvek gužva, stoga se budim u sedam. Valja stići i uteći i na strašnom mestu postojati, što ranije. Pred MUP-om već u pola osam veliki nered od oko dvadesetak paćenika, sličnim meni. Svako svoju brigu brine. Žena pored mene kaže da ne postoji. Kako to? Pa, eto, vratila se posle 30 godina u Kanadi i nemaju je u evidenciji da je živela u Srbiji, ili da se u njoj ikad rodila. A treba joj lična karta. „Au, to ne valja, nc, nc, nc” čuje se okolo.

„Eh, nije to ništa!” javlja se drugi. Pa počinje priču. Bio u Mađarskoj sa taštom u poseti rođacima. U povratku, kod Segedina, tašta mu naprasno umre u kolima. Šta će čovek, pretpostavlja da je procedura uvoza pokojnika jako teška, skupa, a ni ne zna mađarski. Dobija odličnu ideju. Kupuje mašinu za veš, stavlja je u gepek i odvozi se na sporedni put. Tamo mašinu izbacuje napolje, a taštu stavlja u kutiju. Platio čovek carinu za mašinu, prošao granicu bez problema i zadovoljan nastavlja put Zemuna. Ali, nađavola, staje da se okrepi u nekoj kafani, valjalo mu prikupiti kuraži za susret sa suprugom. Posle osveženja izlazi na parking – od kola ni traga ni glasa! Sad ne zna šta prvo da prijavi: nestanak kola, ili tašte! „Auuuuu, ni to ne valja, nc, nc, nc!”

„Nije to ništa! Pokušavam da uvezem kola iz Rumunije!”, javljam se i ja. „Brateeee, ti si ovde najgori!”, kažu svi u glas. Bliži se pola devet, i nered postaje opšti. Pozicioniram se u centar, tri metra od vrata. Već primećujem neke ispred mene koji su mnogo vispreniji laktaši. Vrata se otvaraju i počinje gurka. „Polako ljudi, ne dele se pare unutra, već se uzimaju!”, dobacuje neko.

Shvatam da sam napravio tešku stratešku grešku – ovi koji su bili uza zid mnogo lakše ulaze. Oni samo jednog guraju u stranu, a ja moram bar dvoje. Red pred šalterom za registraciju kola je ubedljivo najduži, a ja na neubedljivom dvadesetom mestu. Nakon četiri sata stižem na red. Predajem papire. Službenica progovara.

S: Ovo je za prvu registraciju?

J: Da, valjda.

S: Žao mi je, trenutno nemamo novih tablica, nisu nam doneli. Dođite sutra. Ili probajte u bilo kom drugom beogradskom MUP-u.

Photo: Stock

Izlazim napolje više tužan no ljut. Sedam u kola pa u Batajnički MUP. I tamo kilometarski red. Ja sam svoje odčekao za taj dan, hvala lepo. Vraćam se u kola pa pravac Dobanovci, ali tamo policijske stanice nema. Nastavljam za Surčin. Sunce me ogrejalo! Nema gužve, možda desetak ljudi. Stajem u red, i već se radujem saobraćajnoj i tablicama. Evo, još samo dvoje ispred mene.

I onda vidim TO! Sunce ih kroz zemlju grejalo! A TO je natpis na kome piše „TABLICE ZA KOLA IZ UVOZA SE IZDAJU U MUP ZEMUN”. Pu!

Čin šesti. Mesto: MUP, Zemun (dan drugi). Lica: Službenica (S), Kelner (K) i Ja (J).

Sledećeg jutra opet stajem u nered u pola osam. I opet sam oko solidnog dvadesetog mesta. Odlučujem se ovaj put za napad s boka, pa stajem uza zid. Malo iskusniji od mene se probijaju tik uz vrata. Puštaju ih ljudi. Kad je neko tako smeo pretpostavlja se da na to mesto ima neko pravo. A i oni (preskakači) deluju potpuno nezainteresovano, žvaću nešto, preplanulog tena od iskusnog čekanja u redovima. Prosto ti žao da ih uznemiravaš. Vrata se otvaraju, ja koristim terensku prednost (zid) i stižem na šalter. Prolazno vreme vrlo dobro: deseti u redu.

Na moju nesreću ovaj put ima dosta agenata ispred mene. Svaki nosi pregršt prijava, odjava i drugih đavola. Stižem na šalter posle tri sata. Službenica pregleda formulare. Tu je potvrda o tehničkom pregledu, carinska deklaracija, stara saobraćajna i tablice, lična, još par dokumenata i potvrde o uplatama (1.270 dinara MUP-u za saobraćajnu dozvolu i tablice; 6.040 u budžet na ime poreza za upotrebu motornih vozila; 292 dinara ekološke takse; 1.310 dinara administrativne takse za registraciju vozila; 2.832 dinara komunalne takse; i 1.200 dinara direkciji za puteve). Stižemo i do polise osiguranja. Službenica negoduje.

S: Polisa važi od juče.

J: Da…

S: Mora da počne sa današnjim datumom.

J: Ali ona važi i danas, i sledećih godinu dana, valjda je to jedino bitno?

S: Žao mi je, takva su pravila, morate to da date da vam preprave.

J: Ali juče sam bio ovde, pa niste imali tablice…

S: Idite lepo u Dunav osiguranje da vam promene datum pa se vratite, nije daleko.

Strpljenje joj je na izmaku, očigledno sam neki teži slučaj. Ali da ipak ja probam odmah da izvučem sve što mogu.

J: Dobro, ok, ali da li možete da mi napravite saobraćajnu i izdate tablice pa kad se vratim da ne zadržavam ljude?

S: Otkud ja znam da ćete se vratiti?

Photo: Stock

J: Pa kod vas mi ostaju sva dokumenta…

S: Gospodine! Ukoliko želite, vratiću vam sva dokumenta a vi dođite neki drugi put sa ispravnom polisom!

Pred takvim argumentima odmah ustuknem. Idem do Dunav osiguranja, prepravljaju datum, vraćam se u MUP, preskačem red (ljudi se ne bune, valjda me prepoznaju), dobijam sve što mi treba. Gotovo! Sreći mojoj kraja nema! Izlazim iz MUP-a, divan prolećni dan, opet dišem punim plućima. Moram da se častim. Sedam u kafić, zaljubljeno gledam u tablice, lep broj deljiv sa pet. Prilazi kelner:

K: Izvolite.

J: Kapućino i koka-kolu!

K: Ne radi nam mašina za kafu.

star

Be the first to comment

Leave a Reply